СВЕМУ СВЕШТЕНСТВУ И СВЕШТЕНОМОНАШТВУ И БЛАГОЧЕСТИВОЈ ПАСТВИ БОГОЧУВАНЕ ЕПАРХИЈЕ ФРАНКФУРТСКЕ И СВЕ НЕМАЧКЕ
У почетку бјеше Ријеч, и Ријеч бјеше у Бога,
и Ријеч бјеше Бог… И Ријеч постаде тијело, и настани се међу нас (Јн 1, 1-14)
Драга браћо и сестре,
о Богу је тешко говорити. Бог је неизрецив и свака ријеч о Њему је мала и недовољна. А опет, св. апостол Јован у уводу свога свештенога јеванђеља, каже да: у почетку бјеше Ријеч и Ријеч бјеше у Бога и Ријеч бјеше Бог (Јн 1,1). Ипак, захваљујући сину Његовом јединородном, Господу нашем Исусу Христу који се родио као човјек, људи су видјели Бога, чули, опипали и наставили да говоре о Њему. Бог је Ријеч, каже св. апостол Јован. И када се родио као човјек, Бог је опет постао оваплоћена; конкретна Ријеч. Родио се у Витлејемској пећини као конкретно, стварно и опипљиво богочовјечанско биће, Господ наш Исус Христос, који је поживио са људима на земљи, проповједајући, тј. говорећи истину о долазећом Царству. Наш Творац данас постаје човјек, и допушта својим ученицима да Га називају као Ријеч (Логос). Отуда, у нашем православном предању, ријечи су браћо и сестре, увијек имале посебну тежину. Наши стари су говорили: ,,Људи се држе за ријеч, а волови за рогове“. Ако је Бог у ријечи, онда смо једнако и ми у ријечи. Ми се огледамо у својим ријечима. С тога, дужан сам да као ваш Епископ, скренем вам пажњу на једну болест наше савремене цивилизације, која нажалост нагриза и тијело наше најсветије Цркве, а то је оговарање.
Оговарање је опасна страст, која ходи на точковима гордости. Оговарање је злоупотребљавање језика. Благодатну силу језика и ријечи, којом нас је Бог подарио да бисмо славословили благост Његову, да бисмо говорили истину и увијек само истину, тјешећи и благосиљајући при том своје ближње, ми нажалост злоупотребљавамо и користимо језик како бисмо нанијели штету својим ближњима, а често и сâмој Цркви Христовој. А то бива, драга браћо и сестре, јер нисмо у стању да се прихватимо своје личне одговорности и зато што смо заборавили да опраштамо својим ближњима. Господ наш Исус Христос, који је са Оцем и Светим Духом створио све видљиво и невидљиво, са свог божанског пријестола дошао је у овај наш свијет ,,који у злу лежи“ (1Јн 15,19), оваплотивши се од Марије Дјеве и постао човјек, да би узео на себе све наше гријехе. Ако се дакле, Господ наш Исус Христос смирио пред вољом Бога Оца толико, да би узео на себе оно, зашто ни најмање није одговоран, онда прихватимо и ми, возљубљена браћо и сестре, макар оно за шта смо одговорни, без роптања и оговарања. Оговарање, псовање и клеветање долазе од Сатане, којег не без разлога наши свети оци називају клеветником, оним дакле који лаже и оговара. Док с друге стране, благосиљање и тјешење су од Цара небеског, Утјешитеља, Духа Истине. Имајући на уму да ,,зли језици кваре добре обичаје“ (1 Кор 15,13), држимо се доброг, благог и истинољубивог језика, па ћемо тако вјеродостојно чувати и прослављати наше православно-хришћанске обичаје. Кажимо и то да, наши традиционални божићни обичаји нису искључиво у јелу и пићу, комфору, бљештавилу, него у побожности тј. просијавању у Духу Светом, чијим дејством је и рођен Господ наш Исус Христос. Дух Свети нас надахњује да благосиљамо а не кунемо, да говоримо истину а не да лажемо и изокрећемо ствари, објављујући овоме свијету оно што и св. Апостол Павле: ,,велика је тајна побожности : Бог се јави тијелу, оправда се у Духу, показа се анђелима, проповједа се народима“ (1 Тим 3,16).
Бог се дакле, јавио у тијелу. Бог је постао човјек, како би човјек постао бог по благодати, како су говорили наши свети оци и учитељи Цркве. А то значи да је човјек назначен да постане свет, душом и тијелом. Тијело је кроз вијекове у свештеном предању наше православне Цркве, од једнаке важности као и душа. Ми када мислимо на Дух, мислимо у исто вријеме и на тијело. Црква је Тијело Христово. Ми се причешћујемо тијелом и крвљу Христовом. Ми прослављамо мошти, тј. света тијела наших светитеља. Дакле, тијело је светиња! Отуда, користим прилику драга браћо и сестре да Вас замолим, да се оканете модерног помодарства западног свијета, и да не спаљујете (кремирате) тијела својих упокојених сродника. Такав чин је богохулан и потпуно стран етосу наше најсветије Православне Цркве. Ако је Бог на себе узео људско тијело и тако га осветио и дао му узвишено достојанство, тако већма и ми поштујмо и украшавајмо тијело своје хришћанским врлинама и светим тајнама Цркве, имајући пред собом примјер Сина Божјег Господа нашег Исуса Христа и свих наших светих отаца и матера наше Цркве.
И опет св. апостол Јован нам каже да се ријеч настани међу нама (Јн 1,14). Ових дана, драга браћо и сестре, свједоци смо да су се неки нови људи настанили међу нама. Долазе из далеке Сирије, и осталих азијских и афричких земаља захваћених ратом. Животне невоље су их донијеле међу нас. Не заборавимо да су искушења и невоље и нас навеле на исти такав пут, далеко од наше отаџбине. Имајући на уму и срцу, чињеницу да се Бог настанио међу нас својим рођењем у Витлејемској пећини, Њега ради и светих предака наших које је Бог вишњи прославио због њиховог гостољубља, примимо све те људе у своја срца, покажимо им љубав и благосиљајмо их.
У овој ноћи када је Бог опростио човјеку, опростимо и ми једни другима, покажимо истинску хришћанску љубав и побожност. У Духу Светоме благосиљајмо Господа, благосиљајмо једни друге и пожелимо једни другима:
Мир Божији, Христос се роди! Ваистину се роди!
Ваш молитвеник пред Богомладенцем Христом,
Е п и с к о п
франкфуртски и све Немачке
+СЕРГИЈЕ