Када човек достигне одређену животну зрелост почиње озбиљније да размишља о томе шта је у животу учинио и шта то за њим остаје. Најбоље нам је то описао ап. Павле у химни љубави речима: „Кад бијах дијете, као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљах; а када сам постао човјек, одбацио сам што је дјетињско“ (1Кор. 13,11). Дакле, могли би смо слободно рећи да су дела та која дефинишу човека, која указују на његову природу и на његов карактер. Добар пример јесте ап. Петар који своју ватреност показује у Гесиматском врту латећи се мача и осекавши уво војнику, а потом свој страх и несавршеност одрицањем од Христа, да би своје покајање, веру и преданост Христу доказао кроз своју проповед и мученичку смрт.

Делање хришћана одувек је било делање врлине и љубави која се прожимала вером. Такво делање уливало је храброст за суочавање са страшним последицама мучеништва, којима су многи били изложени хришћани у привим вековима хришћанства, имена Христовага ради. Дакле, делање јесте саставни део наше вере. Али какво је то делање које одликује једнога хришћанина?

У Св. Писмо мноштво је смерница које указују какво је делање достојно имена Христовог. Св. Оци и старци цркве, угледајући се на ове смернице, додатно појашњавају какво деловање може и мора бити. Сажето би могли рећи да свако наше деловање треба да буде прожето Христом и на Њега усмерено. Дакле, то деловање треба да се усмери ка Богу, кроз Свету Тајну Причећна, и ближње кроз однос љубави. На тај начин наша деловања изражавају нашу веру.

Али може ли се бити хришћанин а не деловати? Може само у оном случају кад и наше неделовање представља деловање. Дозволите ми да ово објасним. Уколико се нађемо у некој непријатној ситуацији у коме смо изложени увредама, оговарањима или пак каквим нечасним стварима наше деловање као хришћанина ће бити не узвраћање на погрдне речи, не оговарање и удаљавање од такве атмосвере. Дакле, у том случају наше неделовање постаје снажно деловање смирења, љубави и уздања у Господа. Ако имамо на уму речи Господње где нас учи да волимо своје непријатеље и да окрећемо други образ, видимо да је хришћански одговор на искушења и неправду смирење. За то Христос блаженима назива сиромашне духом, тужне, гладне и жедне правде, милостиве, са чистим срцем, миротворце, и прогнане јер „је велика плата ваша на небесима“ (Мт. 5,12). Наше уздање у Господа и Његов суд у моментима неправде је наше најснажније деловање.

Делање које нас чини хришћанима јесте делање вере. Ми уколико верујемо дужни смо да деламо. Дужни смо да деламо љубав и реч Божију. Наше делање исказује снагу наше вере и оно се огледа у овоме периоду пре свега кроз пост, исповест и Причешће, али се не ограничава само на томе. Оно има много шири спектар које се темељи на врлинском животу, на схватању наше не савршености, на схватању наше грешности, на исправљању и поправљању нашег живота, рада, размишљања; на праштању, на подвигу, на молитви, на бризи за другима, на помоћи другима…. Слободно би могли рећи да наша вера нас тера да деламо љубављу. Она тражи од нас да будемо активни. Господ нам обећава да „ако имате вере као зрно горушичино, рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће.“ (Мт. 17,20).

У овим данима поста наше деловање пре свега треба да буде усмерено ка покајању и унутарњем сагледавањеу себе и својих поступака, речи, мисли. Да се разумемо, наша добра дела не смеју се само ограничити на дане поста, јер је деловање одлика наше вере, али у овим данима би пре свега требало да буду појачана и продубљена нашом приснијом молитвом и покајањем. И наше уздржање од хране тј. наш пост је деловање љубави. Оно представља наше „горушицино зрно вере“ којим померамо планине свога живота, којим уклањамо грехе наше душе, којим чистимо свој живот и водимо себе и своје ближње ка спасењу. Тим делом чинимо оно „немогуће“ , одбацујемо оно што је детињасто и чинимо дела која ће остати за нама.

Тако су наши светитељи делали, тако су наши заштитници и наше славе делали, градећи себи дела непролазна и вечна „тамо где мољац и рђа не квари, и лопови не поткопавају и краду“ (Мт. 6,19); остављајући нама пример како се дела награђују од стране Господа. Та дела и разликују нас хришћане од осталих водећи нас у вечни живот.

Због тога изградимо наш живот на нашим делима љубави јер нам Господ обећава да „ће нам дати по делима нашим“ (Отк. 2,24), опростимо једни другима у овима данима поста као што је Христос моли Оца да „им опрости јер не знају шта чине“, приступи Чаши Спасења – Причешћу, са чистом вером, вером која живи кроз дела љубави и замолимо Господа да спере са нас грехе које учинисмо да би смо дочекали Његово Васкрсење и победу чистог и љубављу испуњеног срца.

И за крај делајмо дела љубави и дела наше вере јер: „Каква је корист, браћо моја, ако ко каже да има вере а дела нема? Зар ће га вера спасити? (Јак. 2,15).

Презвитер Бојан Симић